Jedno jutro,tačno pre 10 godina,probudio me je zvuk automobila.
Ustala sam i otišla do prozora.To su bile naše nove komšije.Useljavali su se.
Kao petogodišnjakinju,posebnu pažnju,tog jutra,privukao mi je šestogodišnji dečak.Visine metar i deset centimetara,sa puno pegica i štreberskim naočarama.Sećam se,nije imao tri zuba.Nosio je robota u ruci i trčući oko auta,izigravao je heroja.
E pa,od tog dana,mi smo postali najbolji prijatelji.To smo i dan danas.Ja imam petnaest godina,a on šesnaest.Idemo u istu gimnaziju i možemo da pričamo o svemu.Međutim,za razliku od tog jutra,on sad ima metar i sedamdeset centimetara i sve zube,samo što je bez naočara i pegica.To je moj drug,Stefan.
~Čarobni školski dan~
Ustala sam smorena,pripremajući se za školu.Razume se Stefan me je čekao naslonjen na kapiju.Mahajući drugim curama,namigivajući im.One su mu prilazile,pričale su snjim.On je tako popularan,jednostavno svaka cura bi želela da bude samo njegova.Do sada je promenio dosta devojaka,jadne,još se sećam kako su mi se žalile,znajući da sam mu najbolja ortakinja,pitale su me za savet i dalje to rade,ne odustaju u vezi njega,ne znam samo kako im ne dosadi.On je pravi srcolomac.Nekad poželim da se pojavi neka devojka koja bi njemu slomila srce,da sazna kako je to.
Nijedna devojka ga nešto posebno ne zanima,njega zanima samo zabava sa njegovim ortacima i ja kao drugarica.
Izašla sam,pozdravili smo se i ubrzo krenuli.Na putu do škole nismo prestajali da pričamo,da se kikoćemo,da komentarišemo prolaznike,on je tako zabavan,uvek uspe da me nasmeje.Pričali smo o raznim stvarima,koje uopšte nemaju veze sa životom,šta god nam padne ne pamet.
Ubrzo smo stigli,on je otišao sa svojim ortacima,ali pre toga me je poljubio(u obraz,naravno) ,namignuo mi i rekao:
-Vidimo se ćebence.
Rekoh mu:
-Ae,telefonu.
Da,to smo Stefan i ja.Nazivamo se imenima koje nam prvo padnu na pamet,gubimo se bez prestanka,ali njega baš briga,jer on obožava zabavu.
~I dolazi taj čarobni trenutak!~
U odeljenje je došao novi učenik!
Presladak,pesladak,presladak i prepreprepresladak!!!
Ima prelep osmeh,kafenaste oči koje jednostavno ne prestaju da sijaju i smeđu kosu.
Taj čas smo imali kontrolni iz fizike.Jedan od mojih najgorih predmeta!
Nastavnica mu je rekla da sedne ispred moje klupe.
Sa svakim njegovim korakom,srce mi je sve brže lupalo.Nikako nisam mogla da se usredsredim na test,ali dobro,iovako nisam ništa znala.
Posle otprilike dva minuta,lagano se okrenuo prema meni,pružao mi neki listć i tiho rekao:
-Tu su ti formule za svaki zadatak.
Mislila sam da ce mi srce eksplodirati od tolike uzbuđenosti.
Rekla sam mu veoma tiho:
-Hvala ti.
Brzo sam ispisala sve formule,tako da sam uspela da uradim test za manje od jednog časa.
Onda sam ga predela nastavnici,ona je počela da ga pregladava.
Ubrzo je zvonilo,svi su ostavili svoj test na klupu i otišli.
Filip(Novi učenik) je sve vreme stajao pored mene očekujući rezultate.
Minut kasnije,nastavnica je začuđeno rekla:
-Oh,moj Bože,Dorotea,ne mogu da verujem,ali dobila si pet! Svaka čast! Test je urađen bez ‘ijedne greškice.
Nastavnica je izašla,jer je valjda izbila neka tuča u hodniku.Brzo sam prekontrolisala test i kad sam videla taj čudesan broj pet,od tolike uzbuđenosti,skočila sam Filipu u zagrljaj.
On je malčice pocrveneo.
Rekoh mu:
-Hvala ti,mnogo,mnogo ti hvala!
-Hah,nema na čemu.
-Odkud ti te formule?
Upitah ga.
-Sreća.Nastavnici je ispao jedan listić sa rešenjima.Ja sam ga video,uzeo,prepisao sve formule na listić i eto.
-Genije si!
-Znam,znam.
I nasmeja se.
Oh,ima prelep osmeh.
~Nedelju dana kasnije~
Nećete verovati,ali Filip i ja smo zvanično u vezi!!
Toliko mi se sviđa,da jednostavno,ne prestajem da meljem Stefanu o njemu.
Mogu da pretpostavim koliko se Stefan smorio,ali njemu to izgleda ne smeta,on samo ćuti.E, to volim kod Stefana,što mu mogu uvek sve reći.
Stefan zna koliko mi se Filip sviđa,zna kako zadrhtim kada neko pominje njegovo ime,zna kako mi srce lupa kad ga vidim.Jednostavno,zna koliko sam luda za njim.
Njih dvoje su se jednom prilikom upoznali,pričali su na kratko,ali čudi me što nisu postali ortaci,Stefan je veoma druželjubiv,pa zato.
U svakom slučaju,ja trenutno letim po oblacima i ne želim nikad da prestanem.Toliko mi je lepo sa Filipom.
~Vraćam se na zemlju~
Škola se završila,krećem kući.
Nema nikoga na vidiku,ni Stefana,ni Filipa.Čudno.
Idem tako sama do kuće,kad odjednom,čujem da neko pominje moje ime.
Zvuci su dopirali iza jedne stare kuće,pored koje sam prolazila.Tu se poneki put okupljaju Filipovi ortaci,pa stoga i on.
Pošto sam bila sigurna da je to bio Filipov glas,krenuh u tom pravcu,da vidim o čemu se radi.
Taman da zakoračim među družinom,kad ono…
-Šta? Dorotea? Hahahah,ma glupača.Ne mogu da verujem da ste i vi poverovali u moju ‘’beskrajnu ljubav’’ prema njoj.Ona je samo mamac.Čisto da imam neku curu za početak.A što je patetična,nemate pojma!Hahahahhaha.
Da,bila sam u pravu.Bio je to Filipov glas.Suze su mi krenule,ne jedna,ne dve,već mnogo,mnogo suza su mi se slivale niz lice.Brzo sam potrčala ka kući.Besna,iznervirana,tužna…hiljadu emocija su me prelamale u samo jednom trenutku.Bilo je užasno!
~Par dana kasnije~
Filip ne prestaje da me zove,da mi se izvinjava,da mi kupuje poklone.
A ja? Ja sam skroz opuštena.Stefan je zaslužan za to.Bio je uz mene kada sam bila slomljena zbog onog kretena.Svaki dan smo gledali film,jeli kokice,ćaskali,kikotali se.Kao u dobre,stare dane.Da,baš to mi je I trebalo,oni dobri,stari dani.
Jedan dan smo se vraćali zajedno iz škole.Sreli smo Filipa.
Nisam ga ni pogledala.
Krenula sam brže da koračam,čula sam u pozadini Stefana i Filipa kako nešto pričaju,a onda mi je Stefan rekao:
-Hej,knjigo,nastavi ti,stićiću te.
-Važi,olovkooo.
-Prijatelju, slomila me. Jednostavno, nisam očekivao, ali dotukla me. Znaš? Priča se da je čula sve što sam rekao. Priča se da zna kako mi je, ali zašto mi se ne javlja? Zašto me izbjegava?
-Hah,’’prijatelju’’ ,
njene oči više se ne sjaje, kada čuje tvoje ime.Njeno srce više ne lupa kada joj se nasmiješ. Ne sviđaš joj se kao što si prije.Stoga, sljedeći put nemoj se iznenaditi kada te ne pogleda. I nemoj gubiti vrijeme pokušavajući razgovarati s njom, jer nećeš dobiti odgovor.Najtužniji dio je što nemaš koga kriviti, osim sebe. Pitaš se kako je sada ? Sada hoda samo sa svojim osmijehom i smije se glasnije nego ikad prije. Prijatelju, izgleda da si je izgubio.
Da to je Stefan,moj najbolji drug.
~Sutradan~
Dok sam tako prolazila pored Stefanove kuće,začuh neko pričanje i Stefanov glas.Bio je sa ortakom.
Približila sam se i čula Stefana:
-Znaš,brate,ona je ta.Znam jednostavno sve o njoj.Znam da joj oči promijene boju kad se ljuti.Znam kako izazvati onaj osmijeh s rupicom u obrazu.I znam njen hod, prepoznam ga među hiljadu drugih. I nepovratno memorisan broj njenog telefona u mojoj glavi. Pa se noćima borim sa sobom da je ne pozovem. I ponekad se uhvatim u kajanju, što joj još nisam rekao...
Bez razmišljanja sam mu se približila,počela da ga ljubim,nežno i strastveno u isto vreme.A onda mu šapnula,čudesne reči:
-Volim te!
By:Cool Girl
